“Baviti se vlastitim telom velika je odgovornost, kako lična tako i onih koji vas usmeravaju
na određene metode vežbanja. Put do lepo oblikovanog tela nije ni lak a ni brz!
Zato ne gubite uzalud vreme i trud! Vežbajte pravilno i sigurno!
Vežbajte sa najboljima – i učite od njih!
0na je 36 puta nastupala na amaterskim takmičenjima i 36 puta osvajala zlato!
Ona je jedina žena sa prostora bivše Jugoslavije i Mediterana učesnik najviseg
po rangu profesionalnog takmicenja u body buildingu – ms. Olympia.
Ona je među sedamnaest najbolje građenih žena sveta!
Ona je Biserka Sipka jedina profesionalna body builder-ka sa prostora Mediterana!
Pored toga ona je uspešna poslovna žena, tv voditelj,
angažovani sportski radnik i povrh svega nežna majka!”


Miroslav Farkaš,
tv urednik emisije o automobilizmu,
autor dokumentarnih filmova
iz sveta extremnih sportova
i putopisnih reportaža.


Biserka Šipka, rođena 16. 11. 1959 u Ubu ( Džajic, Savic i ja... a ima nas ima...)
Dvoje dece, sin Boris rođen '81, fitness trener i ćerka Zorana '85 godište student stomatologije. 
Živim u Novom Sadu, radim kao personalni trener u svom fitness centru "Šipka". 
Centar ima oko 800 kvadrata. Ima ulaz sa Futoške 103 ( preko puta pokrajinske bolnice) i iz ulice Ruđera Boškovića 34.

Od svoje devete godine sam u sportu. Aktivno sam trenirala rukomet, a usputno sam se bavila i drugim sportovima. Moja prva pobeda, trka na 100m, bila je na Zvezdinom stadionu “Marakani”, pretposlednja ’84 u Budvi, sa drugom trudnoćom starom 3 meseca, a poslednja ’85 u Novom Sadu, kada je druga beba bila stara samo 3 meseca. Bila sam pobednik i u plivanju slobodnim stilom na opštinskom takmičenju na teritoriji Beograda. Pobeđivala sam i u krosu, takmičila se i u kuglanju.

Pored svih ovih sportova rukomet je bio i ostao moja najveća ljubav koje sam morala da se odreknem ’79 godine zbog povrede kolena. Ta povreda nije sanirana na adekvatan način, pa sam u naredne 2 godine šest puta nosila longetu, što je za posledicu imalo smanjenu pokretljivost kolena i 4cm u obimu tanja butina desne noge. S obzirom da sam već postala ovisnik o sportu, nisam mogla da zamislim život bez njega i nastavila sam sa sprintom na 100m, jer je to jedini sport gde nisam imala naglih pokreta i oštrih duela, a nije zahtevao ni pokrete tipa čučnjeva, jer nisam mogla da savijem desnu nogu do kraja.

U svojoj amaterskoj BB karijeri, koja je trajala svega 9 godina, (u tih 9.godina imala sam pauzu od 2 sezone zbog smrti oca) nastupila sam 36 puta i osvojila isto toliko šampionskih titula, što prakticno znači 36 zlata (mada, daleko je to od zlatnih medalja, ali bile su žute!).

1994.godine dobijam ponudu da potpišem ugovor sa Prodivision federation IFFBB, što naravno i činim. Od tada gubim pravo nastupa na amaterskim takmičenjima. To je jedini put koji vodi na “Ms Olympia”, najprestižnije profi takmičenje, što je san svakog bildera. Međutim, samo dobijanje profi licence ne znači i bezuslovno nastupanje na Olympiji. Mnogi profesionalci su završili karijeru a da nikada nisu došli do najvišeg ranga profi takmičenja, Olympije.

Ja sam svoj san ostvarila 1998.godine, kada sam nastupila na “Ms Olimpia” i tako dodirnula zvezde.

Ali da se vratim na sam početak i ukratko opišem koliko je moj put do vrha bio trnovit (malo je otrcana fraza, ali videćete da je zaista bilo tako). Ponekada mi se činilo da umesto znoja prolivam krv, da je dan trajao 48 sati i tada mi ne bi bilo dovoljno da odgovorim svim obavezama. 

Citiraću našeg vrhunskog sportistu, džudistu Momu Lučića, koji je rekao: “Pogledajte te noge, ona ima ceo svet pod nogama, bez obzira na to da li se to nekom svidelo ili ne, ali činjenica, koju niko ne može da ospori, da ste od tela napravili savršenstvo iza kojeg stoji krvav dugogodišnji rad pun odricanja, samodiscipline i znanja. Vi ste moj idol”.

U BB sam ušla sasvim slučajno i iz hiljadu drugih razloga, samo ne u želji da se takmičim. S obzirom da sam se porodila u junu a već u septembru me je čekalo takmičenje, trka na 100m, zbog stare povrede a i trudnoće, odlučila sam da radim malo sa tegovima kako bih povratila ili čak poboljšala eksplozivnost, a samim tim ojačala i muskulaturu desne noge. Radila sam polučučnjeve iz već navedenih razloga. 

Moram da napomenem sledeće, jer to je jako bitno za dalju priču. Naime moj suprug je još kao dečak počeo da trenira sa izlivenim tegovima od betona. Tada su sa tegovima, manje više, svi nekako trenirali u nekoj tajnosti, verovatno zbog nerazumevanja okoline. Tako je i on neko vreme na početku naše veze tajio to i od mene. Naravno s razlogom, jer je i moj stav tada bio da se time bave samo iskompleksirane osobe (sada znam da nisam mnogo ni pogrešila, čast izuzetcima! ). U međuvremenu desio se brak, rođenje prvog deteta, useljenje u stan (koji su nam kupili roditelji, nismo ga dobili od države), naravno opremanje stana. I moj Šipka umesto nekih delova nameštaja naruči lat mašinu i univerzalnu klupu, a tegove pokupi odmah i stavi u gepek . Tako ih vozao svugde, pokušavajući da smisli kako da mi to kaže. Ubrzo krećemo na godišnji odmor. Pakujemo se a svaki moj pokusaj da nesto stavim u gepek on osujeti rečima: ”Samo ti pripremi sve a ja cu odneti u kola”. Ja pomislim: “Bože što je ovaj čovek veliki kavaljer, a ja mislila da su takvi davno izumrli”.

E, kada smo stigli na more, stigao je i trenutak istine, on je jadničak i tamo vozio tegove jer nije znao gde će sa njima.

Naravno moja reakcija je bila sasvim neočekivana za njega, nasmejala sam se i rekla da nema nikakvih problema, ako to voli neka se time i bavi. Pa bar ja mogu to da razumem i podsetila ga na naš razgovor pre potpisivanja onog ugovora kod matičara, jer za mene taj papir ima istu vrednost kao ugovor za dugoročni ili kredit na neodređeno vreme. Tom prilikom sam mu rekla da dobro razmisli i da se ne zanosi onom “Ok, neke stvari mi kod nje ne odgovaraju ali kasnije ću to promeniti”. Menjati me nemoj, jer me sigurno promeniti nećeš, takva sam kakva sam, uzmi ili ostavi.takođe mi ne pada na pamet da ja tebe menjam, nisam ti ja majka, ali ću se uvek truditi da u našem odnosu iz tebe izvlačim ono što je najbolje. Ono što mi ne odgovara jednostavno ću iskulirati. Radiću sve sto mi odgovara i pričinjava zadovoljstvo ali pri tom ću voditi računa da ne povređujem one koje volim. To se isto odnosi i na tebe.

Eh! Da sam tada mogla da pretpostavim dokle je spreman da ide kada je ovaj sport u pitanju, verovatno bih drukčije odreagovala, ali opet kada se setim njegovog pitanja “Da li bi i sada isto postupila?”, bez razmišljanja sam odgovorila “Da”. 

Ukoliko vam nije dosadno i budete imali strpljenja da čitate do kraja u jednom delu ove ispovesti će te naići na momenat iz kog će te shvatiti poentu prethodnog pasusa.

Kasnije je on te dve sprave i tegove odneo u SD “Partizan” gde su njih nekolicina zajedno sa dizačima tegova vežbali.

I tako, on je trenirao svoje ja svoje i zbog tog svog ja sam prvi put došla u kontakt sa tegovima.. To je bio jedan razloga. Drugi je bio moja telesna tezina. 

I vi sada pretpostavljate da je u pitanju bila gojaznost zbog trudnoće? E nije! Posle prvog porođaja od svoje normalne težine sam izgubila desetak kilograma izgledala sam kao tapacirani leš. Nisam mogla da vratim svoju težinu, onda smo planirano ušli u drugu trudnoću i tu se ja vratim na staro. Moram da kažem da je “comeback” bio neverovatan! Nikada nisam bolje izgledala. Sećam se porodila sam se 6. juna (četvrtak) a već sam u nedelju obukla šorts od pocepanih farmerki, žutu majicu bez leđa, žute teksas čizme, crvenu kacigu i crvenom hondom (da, i motor sam vozila) odem da se provozam do našeg tek otvorenog kafića. Bože kakva sam ja iznenađenja priredjivala svom tako mirnom i pitomom komšiluku, strašno! Ali… Samo mesec dana posle porođaja ja osetim da gubim čvrstinu i to mi je vec bio prvi signal da mi se dešava isto što i posle prvog porođaja. Na to je Zoran odreagovao u smislu da nešto moramo preduzeti. Nećemo svake treće godine radjati po jedno dete kako bih se ja povratila.

Jednog julskog dana, daleke ’85 godine ja širim pelene, sin Boris u njegovoj formuli na nožni pogon drnda po dvorištu, ćerka Zorana, beba od nepuna 2 meseca, spokojno spava u kolicima, a tata Zoran lista časopis “Herkules” i kao čuva decu. U jednom trenutku mi pročita najavu za prvenstvo Srbije koje će se održati u Mitrovici i pokazuje mi slike tadašnjih favoritkinja u BB (Anite Ivanković, Erike Horvat, Zorice Nikolić…). 

Na to sam ja odreagovala, na sebi svojstven nacin . Neću baš svaku reč citirati, ali otprilike ovako: “Pih! Jake bilderke! Gde su im mišići, pa ja sam sada mišićavija od njih, tri meseca treninga i pobedila bi ih”.

Ni Zoran nije operisan od onog srpskog sindroma da sve što dolazi spolja je bolje nego naše, pa je na moj komentar odgovorio sa dozom sarkazma: “Da, da, misliš da je to tek tako.” - “Ok. Ko neveruje neka proveri. Kada je to takmicenje?“, i tako krenem ja u sve to. Posle ručka i podoja, decu na spavanje pa u “Partizan”. Žurim da što pre završim trening, pa kući da se deca ne probude. 

(Podsećam, Boris je tada imao tri i po godine a Zorana nepuna 2 meseca). 

Tako mi je svaki trening proticao pod velikim stresom, a dodatnu nervozu su mi stvarali “veliki stručnjaci u BB koji u istom ništa nisu napravili” ( upravo kao ovi sadašnji što kritikuju organizacije takmičenja a da pri tom nikada nisu ništa organizovali. Zato ih treba ponovo vratiti u Kučevo, Pržogrnce… Onda su bili zadovoljni, jer za bolje i nisu! ). Sa njihovim savetima: Šta? Kako? Koliko? Obzirom da sam dupla škorpija ne podnosim pametovanje ( kada mi zatreba savet sama ću ga potražiti), okvire, kalupe. Neko vreme sam ignorisala ali ponekad mi se otkači pa pitam : “Čoveče imaš li ti ogledalo kod kuće, ako nemas ja ću ti kupiti pa se pogledaj, biće ti sve jasno!”.

Onda je Zoran odlučio, ako ću zaista trenirati, on će ono što je naše vratiti kući, pa ću tako trenirati onda kada mogu, odnosno kada imam vremena. Tu odluku je doneo onog dana kada sam otišla na trening i zaspala na strunjačama u džudo sali koja se nalazila pored te male teretane. Savladao me je umor. 

Donese on lat masinu, univerzalnu klupu, šipku, dve male za montiranje jednoručnih i ono malo tegova. To je sve što sam imala. I dok je još trajalo leto trenirala sam po podne na dvorištu. Zorana u kolicima, ja na klupi radim benč, a Boris sedi na mom stomaku i vozi autić po skotovoj klupi. Ja ne znam da li izdišem pod opterećenjem ili pod njim, a u pauzi između dve serije pričam bebi. Komšiluk iz okolnih dvorišta gleda i misle kako nisam normalna (verovatno su i bili u pravu), da su me još videli kako kapiju koristim umesto vratila!? To sam radila noću kako me ne bi videli jer bi tada mislili da definitivno nisam normalna. Eh, to je još bilo super dok nije došla zima. Onda garaža bez grejanja, decu u nju ne mogu, pa sam uglavnom trenirala noću, ne retko oko ponoći. Uđem u garažu u jakni počnem trening, uhvatim teg a ruke mi se lepe za gvožđe od hladnoće. Pri kraju treninga sam u majici a sa mene se diže para. A tek lat masina, ona je priča za sebe, šrafovima pričvršćena za zid. Čuj pričvršćena! Prikačena, a da ne bi pala na mene, ja sednem na pod, noge podignem, naslonim na ram i tako je pridržavam dok vučem, a kada ustanem ne mogu da povadim opiljke od čelične sajle koja se kruni, a zadnjica izgleda kao da su me buve izujedale. Uz put još i pevam kako bih savladala strah, jer je noć, a ja sama u garaži u dnu dvorišta. Bože!!! 

Iz ovoga možete zaključiti kakav je to intenzitet treninga bio. Išla sam iz serije u seriju, iz ponavljanja u ponavljanje, iz vežbe u vežbu, bez pauze. Tada nisam znala ni šta su serije ni ponavljanja, nisam ništa znala ni o sistemu treninga. Koristila sam samo svoju intuiciju i ogledalo, i tako gradila neki svoj način treniranja po sistemu improvizacije i pokušaja. 

Evo samo jednog primera, kada su počeli da se pojavljuju prvi rezultati tj. promene na mom telu, uočila sam razliku u napretku torzoa i ruku u odnosu na noge. Znala sam da nešto ne radim dobro i da moram da menjam. 

Jedne noći, posle treninga za noge odem na spavanje i umesto da kao sav normalan svet spavam ja žmureći u mraku razmišljam o treningu. Iako padam već od umora, ustanem i ponovo u garažu. Stavim praznu šipku na improvizovane stalke i počnem ponovo sa čučnjevima. To je inace tada bila jedina vežba koju sam radila za noge jer nisam imala drugih sprava. Opet zažmurim da bih se što bolje koncentrisala na same noge i radim čučnjeve. Pri svakom sam menjala položaj stopala, ili položaj kolena i dubinu čučnja. Kada sam pronašla sve parametre pri kojima isključivo i najbolje osećam kvadriceps, zadnju ložu i gluteus shvatila sam gde sam grešila i kako treba da vežbam. Da bih proverila staviljam opterećenje sa kojim sam već radila (za kratko vreme sam dostigla tezinu od 70 kg) i nije bilo šanse da uradim nijedan čučanj. Ali kada sam spustila težinu na 40 kg osećaj je bio neverovatan, pumpa je bila takva da sam mislila da mi je sopstvena koža dva broja manja. 

Tada sam shvatila da treba opterećenje da koristim kako bih oblikovala i ojačala mišić, a ne mišić kako bih savladala opterećenje i da u svakom pokretu maksimalno koristim mozak i čulo osećaja. Kada sam spomenula ogledalo mislila sam na vizuelni efekat nakon, a ne tokom treninga. Intuitivnost u treningu i maksimalnu vezu mišić-mozak razvila sam upravo zahvaljujući tome što u garaži nisam imala ogledalo ispred kog ću trenirati. Oslanjala sam sa na osećaj pri pokretu. 


I tako odem ja na prvo takmičenje, kad ono tamo deca, devojke 17, 18, 20 godina, ja već kao 26, majka dvoje dece. Šta će to meni , ja neću da izađem. Zalud Zoranovo ubeđivanje da smo svi utegnuti sa 15, 18 ali treba to biti i ostati i sa 30 i posle dva porođaja. Zalud njegova ne prospavana noć da ne zakasnimo. Jok! Ja neću i gotovo. Pun hol takmičara, publike, devojkama niko da pokaže žensku svlačionicu… Onda se pojavljuje neka sa jos njih dvoje, troje, kao neka njena svita ulaze u jednu prostoriju a ostale devojke krenu za njom. Za to vreme muškarci se svlače tu u holu. Ona se okrene prema ostalim takmičarkama i kaže: “Ovo je samo za domaćina”– i zalupi im vrata pred nosom. U tom holu su svi i takmičari i publika, pa i ja. 

E onda se meni opet otkači, priđem i kažem devojkama da sačekaju, a onda nogom otvorim vrata i kažem: “Slušaj ti mala.... Kada dođes u Novi Sad mi ćemo ti pokazati kako se ponaša pravi domaćin, a sada ću ti ja pokazati u tvom gradu gde ti je mesto”, svučem se tu u holu, obučem kupaći i izađem, bez boje bela kao da me poplava izbacila, nisam ni znala da se to nesto maže i farba, i pobedim! 

Dok je trajalo takmičenje Rasim Sarić iz Dubrovnika stoji pored Zorana, ne poznaju se, ali on onako naglas iz muškog ugla komentariše: ”Šta misliš da sa ovom prošetaš po plaži?” a Zoran će na to: ”Šetam ja sa njom već šest godina”. 

Ono što je jako interesantno a vezano za ovo takmičenje je razgovor koji sam sasvim slučajno čula jer je vođen posle predizbora u ženskom wc-u između Erike Horvat i Anite Ivanković. E kad se tada nisam ugušila neću nikada. Naime ja sam ušla u wc ne znajući da su one tu i samo što sam ušla one su izašle, peru ruke i Erika pita Anitu kako je prošla ženska kategorija, a Anita odgovara da će “ona Šipka iz Novog Sada verovatno pobediti ako Boba (Slobodan Blagojević) ne popusti”. I onda nastavi priču…Boba i Pera su se posvađali, jer Pera insistira da pobedi neka Krga iz Sombora jer je mlada, slobodna, a ova je udata ima dvoje dece i verovatno se nikada više neće ni pojaviti. (aha, samo se vi nadajte mislim ja, a iz wc-a ne izlazim što iz radoznalosti da čujem sve jer se radi o meni, što zbog malo neprijatne situacije u kojoj bi se našle kada bih se pojavila) a Boba mu kaže: ”Ma čoveče mene to ne interesuje, ovoj ženi je i dupe mišićavo!” (izvinite na izrazu, ali ja samo prenosim kako sam čula). Pobedim ja! 

2007. godine u Skoplju, na Balkanskom, Stojić Zoran, Ilić Goran i ja evoluiramo uspomene i oni se prisećaju tog takmičenja. Ja ne mogu da verujem da se toga sećaju posle više od dve decenije, a Stojić će na to: “Kako se ne bih setio, pa tada sam prvi put video pločice na stomaku jedne žene!”.

Sledeće takmičenje se održavalo u Karavukovu. Između ostalih takmiči se i Zorica Nikolić iz Niša. Prođe predizbor, ja ubeđena da sam pobedila , svi mi čestitaju, sede takmičari napolju, ja sa Đurđom, inače moja konkurentkinja, prilaze nam Miodrag Prljević i pok. Fikret Hodžić jer su tada Prlja i Đurđa bili u vezi ( kasnije mu je bila i supruga) i Prlja kaže Fikretu: “Prvi put otkada sam u ovom sportu ispravljena je velika nepravda”. Ja ih ne poznajem dovoljno da bi ih bilo šta pitala a i ne dotiče me se. U kakvoj sam zabludi bila!? Počinje finale i Zoran Jovanović se obraća Milošu Šarčevu, ne primećujući da iza njih stoji osoba koja će obelodaniti pokušaj malverzacije, rečima: “Šta ćeš sad? Pera će p……. Ako Zorica ne pobedi!” Tada je Šarčev imao samo jednu titulu baš kao i ja, bio je prvak Srbije i na istom takmičenju, a već je postavljen za glavnog sudiju u ženskoj konkurenciji kako bi nečije želje pretočio u stvarnost. Proglašenje je teklo normalno sve do drugog i prvog plasmana. A onda je nastao haos za sudijskim stolom! I pored odluke sudija diploma za prvo mesto je ispisana Zorici Nikolić. To je neko od sudija primetio pa su diplome pocepane i ispisane druge.

Pobedim ja i na tom za mene drugom po redu takmičenju. Tada sam shvatila da moram biti nekoliko klasa bolja od ostalih ako hoću šampionsku titulu, jer mi konkurencija nisu samo takmičarke već i tada uticajni pojedinci. 

Nebitno uticajni dok nisu mogli progurati svoje namere do kraja. 

Tada su napravili veliku grešku i inicirali da u meni proradi inat. Najbolje stvari sam uradila upravo iz inata. 

Nakon proglašenja dala sam im obećanje: “Od sada pa sve dok ja to budem htela biću prva ,a vi se dogovarajte od drugog mesta pa nadalje! Isto tako sam sigurna da će me mnogi od vas gledati samo iz publike”. Oni koji me dobro poznaju znaju da ja olako ne dajem obećanja, ali kada obećam onda to i uradim. Obećano, ispunjeno! 

Moram se na kratko osvrnuti samo na još jedno takmičenje sa početka moje karijere, jer je ono donelo veliki preokret u ženskom BB. 

’87 godina, spremam se za državno u Budvi. Zvoni telefon, podignem slušalicu i razgovor teče otprilike ovako: 

- Ćao Biso, ovde Nenad (Platner) 
- Ćao, kako si? 
- Dobro, treniram, kako kod tebe ide?
- Standardno. 
- E vidi, Pera je na putu ,u Nišu je, pa me zamolio da te pitam da li bi htela da dođes 
u subotu u B. Palanku hteo bi da slika tebe i Karolja (Bodzdu)? 
- Zašto? Je l’ to Zorica u lošijoj formi, pa sam sada dobra i ja?
- Ma ne! ………………… 
- Vidi ja se ne kopcam na leđima! Ok. Doći ću! 

I slikali smo se Bodzda i ja. Došlo je i državno u Budvi. Veliki broj zaista vrhunski spremnih bildera ali i bilderki. Gotovo sve dotadašnje zvezde YU BB, ali i relativno nove takmičarke među njima i ja. Noć pre takmičenja Šarčev pita Zoricu: “Zoko je l’ izlaziš?”, a ona: ”Ne znam, ‘ću da vidim”. 

U predizboru niko od njih sem Erike Horvat nije izašao, samo je ona imala petlju jer se upravo vratila sa nekog Evropskog iz Italije (to su ta Evropska kao ova sada u nekim federacijama šklj, svetski i evropski prvaci, a na prvenstvu Srbije ne uđu ni među prvih šest) kao “Vice šampionka Evrope”.

Erika je bila druga ja prva. Apsolutni u muškoj je bio pok. Fikret Hodžić i dobio 100 000 000 din. (dobro ste pročitali sto miliona dinara, to je tada bilo otprilike 50 mojih plata). Ustvari onaj ko je obezbedio nagradu mislio je da ce Šarčev pobediti pa da sa tim novcem u oktobru iste godine ode u Ameriku. Ja sam dobila šipak, kao u ostalom i za sve buduce titule. 

Od tog takmičenja pa do sada, prošlo je dve decenije, nikada se ni jedna iz te stare plejade više nije pojavila ni na jednom takmičenju. To sam im i obećala, zar ne? 

Ta ’87 godina je bila nekako prelomna za ženski BB. S mojom pojavom došlo je do “hard” BB i kod žena, pa su one koje su htele da se takmiče morale malo i da vežbaju. 
Ređaju se takmičenja… Ja izlazim na svako i na svakom pobeđujem. Nastupam kao gost širom ex-YU i za svoje gostovanje ne uzimam nikakvu novčanu nadoknadu, sve pod firmom “Popularizacija BB kod žena.” 
U oktobru ’87 svetsko u SAD, Tucson, Arizona, Šarčev i ja se spremamo, zajedno treniramo, nekad u NS nekad u Bečeju. Iz bečejske pošte pošaljemo prijave i po 20$. Ja čak dobijem “multiply” vizu na godinu dana. Šarčev odlepio: “Šta bih dao da sam ja dobio takvu vizu”.

I tako spremamo se mi a ni on ni ja nemamo dovoljno novca za odlazak, on nije imao čak ni tih 20$ za prijavu pa sam ja dala za oboje, s tim što je on u boljoj poziciji ukoliko uspe da izvuče svoj novac za reklame. Tetka Beba iz Jat-a čuva dve karte i svaki dan zove da pita kada dolazimo po njih jer ne može toliko da ih zadržava. 

Jedno jutro zazvoni telefon, javim se, a sa druge strane Miškova mama. Žena van sebe priča sa mnom, pa šta će vam to, zar morate u Ameriku, pa on ide s namerom da ostane, ma gde da ostane, hoće da napusti i fakultet itd… Probaj i ti da razgovaraš da ga savetuješ, bas oni čekaju samo na vas… 

Slušam ja ženu, teško mi, i ja sam majka, ali sam trenutno u boljoj poziciji jer su moji još jako mali. A pogotovo što nije moja ideja bila Amerika, Miško je mene ubedio da bih trebala da idem na Svetsko, naravno ja se odmah nakon takmičenja vraćam u YU. 

Pokušam ja nju da umirim i da iako mnogo mlađa dam njoj savet i kažem pusti te ga neka ide, neka proba, nema šta da izgubi, sami ste rekli da je bio na jednom fakultetu, pa je upisao drugi pa sada hoće i taj da napusti. Prihvatite to i ne mojte mu otežavati odlazak. Ako ne uspe preko, vratiće se, i sve to što ostavi čekaće ga ako se vrati, ali ako ne ode nikada neće saznati da li bi uspeo. 

Šarčev ode , ja ostah. Samo nekoliko dana posle takmičenja dobijam od njega razglednicu sa kratkim tekstom ” Životna greška što nisi nastupila. Sledi pismo. Pozdravi te mi Konana (Borisa)”. 

I sada slede takmičenje za takmičenjem. I dalje na svakom pobeđujem. Čak sam na Kup-u 88.g. u Skoplju pobedila trudna (šta ću, omaklo se). A onda septembar ’88 umire mi otac, sin polazi u prvi razred i ja pauziram 89. godinu. Dušebrižnici se opet oglašavaju, pukla je, nema od nje ništa itd… nisu ni svesni da upravo oni najviše rade za mene. A mislila sam da tada prekinem sa takmičarskim BB. I onda opet inat.opet garaža i svakodnevni treninzi. 

Onda me pozovu iz SOFK-e da u okviru programa “Klub zdravlja” držim rekreaciju na Spens-u u trim kabinetu. Naravno ja prihvatim. 

U trim kabinetu nema ništa sem jednog neispravnog golijata. Opet pokupim ono malo opreme iz moje garaže i nosi, sada na Spens.

Radim sad 12 sati dnevno. Od 07,00 do 15,00 u PHMZ-u, kao samostalni referent za kontrolu i obradu klime i padavina na teritoriji Vojvodine, a od 18,00 do 22,00 svaki dan sem nedelje na Spens-u. Noću kuvam posebno za porodicu a posebno za sebe i odgajam dvoje dece, od kojih je starije školarac, a mlađe svakoga jutra nosim u obdanište. Čak sam i njih vodila sa sobom pa pošto su navikli da u devet počinju pripreme za spavanje, mnogo puta bi zaspali na strunjači.

Izlazim na svako takmičenje i na svakom pobeđujem i na svakom sledećem takmičenju sam bolja nego na prethodnom.

’91 započinjemo gradnju svog fitnes centra, naravno u skromnim razmerama za početak. E tada je tek nastao pakao. Dođem sa posla, a uz put pokupim ćerku iz obdaništa i svratim u nabavku, zatim ugrejem ručak koji sam skuvala u toku prethodne noći majstorima i istovaram blokove ili teraco ploče, a u 17,30h krećem na Spens. 

Dolazi ’94 i ni sada ne znam zašto sam prihvatila da organizujem Državno prvenstvo! 

Teretana poluzavršena, prodali oba auta da bi smo kupili sprave, čak smo 4 panatine sprave kupili od Lea Herenčića i kada je stigao i ostatak koji nam je pravio Nikolašev, shvatimo da moramo da osposobimo i drugi deo prostora. Pošto je državno već na pragu nemamo ni vremena a ni sredstava to da uradimo i ostavljamo za posle takmičenja. 

Celo leto sam tražila sponzore, obećavali ljudi i da vas previše ne zamaram na kraju je samo “Topiko” iz B.Topole ispunio obećanje. 

Zakup velike sale 10 000 dm, pozvali Santonju, profesionalac Patric Nicols 3 500dm. Takmičari pristižu. Hotel “Novi Sad” ne može sve da primi. Moramo da zakupimo i sobe u hotelu “Putnik” i svi traže unapred da se plati. 5 takmičara iz republike Srpske došli u utorak, smestimo ih u hotel na nedelju dana i ja u šali već od muke kažem: “Šta ste čekali do sada, trebali ste doći u junu pa da vas spremim za takmičenje.” 

Ukupno 157 takmičara to pomnožite sa 2-3 puta, pa vidite koliko je ljudi trebalo smestiti od petka do nedelje. Celu organizaciju smo odradili u potpunosti sami Zoran i ja, a ja se i takmičim. Kao da nisam imala dovoljno problema pa su se pojedinci trudili da mi stvaraju dodatne, pokušavajući da miniraju takmičenje preko gradskih struktura. Neću im spominjati imena jer toga nisu dostojni, reći ću samo da je jedan iz Beograda, drugi iz B.Palanke i treći njihov potrčko iz N.Sada.

Moram samo jos jedan detalj oko sponzora da vam ispričam, sada je to komično ali onda je bilo tragično! 

Iz “Topika” me zove komercijalni direktor i kaze “Sunce moje mi para nemamo ali imamo meso. Pitaj da se sala plati kroz kompenzciju”, a direktor Spens-a sa kojim smo potpisali ugovor, g-din Đakovic dao ostavku i na njegovo mesto postavili v.d. Direktora, neću mu spominjati ime ali bio je stari komunista, meni poznat sa svih lista od SKJ Petrovaradin. Neće čovek meso hoće pare, valjda da se dodvori tadašnjim političkim strukturama, a radnici hoće meso, jer su računi Spens-a blokirani i oni od tih para neće videti ništa. Bilo kako bilo, meni iz Topika kažu prodaj ti meso pa plati salu. Ja mislila to je jednostavno i prihvatim. Opet zove g-din Agbaba i pita da li da šalju meso i kako ću to preuzeti. E sada dolazi ono pravo. 

- Kažem ja: “Vi samo pošaljite u vaš magacin i mi ćemo doći sa pik-apom da pokupimo.” 
- A on će:” Kakav bre pik-ap, znaš li ti koliko je to mesa?” 
-“Pa dobro, doći ćemo dva puta”. 
-”Ma kakav pik-ap, kakva dva puta, vama trba hladnjača!” 

Zakupimo mi i hladnjaču u “Neoplanti” u industrjskoj zoni. Čekamo Zoran i ja ispred kapije, pojavljuje se hladnjača Topikova, u koju staje 20 tona (naravno nije bila do vrha puna). Kada smo je videli Zoran se smrzao, prebledeo i kaze meni “Ljiljana moja u zatvor će neko”. 

Onda se ja smrznem i kazem: “Kakav j….. zatvor, pa nismo ukrali!” 
Prodali mi meso, naravno ispod cene i opet ostali kratki za salu. A da je samo sala? 

Dva dana pre takmičenja Zoran dva puta odlazi u Beograd i nudi Peđi Miloševiću da kupi naše sprave zarad troškova takmičenja. I veče pre takmičenja odlazi u Beograd. Ja od hotela do hotela dočekujem, vraća se i kaže “Peđa sutra dolazi po sprave. Prodao sam ih za šerpu ribe, al’ šta ću.”

Završio se predizbor, ja došla kući, kiša lije, Peđa iz još neotvorene teretane iznosi nove sprave. Tu je i Jovica Lončarski, pomaže oko utovara, jer je Zoran na Spens-u, vija Santonju kog je Jova kidnapovao i odveo u gradsku kafanu, a iz opštine zovu, jer je zakazan prijem a zatim i ručak (na koji nisu otišli jer Milan Vučković i Z. Šipka nisu mogli da pronađu Jovu Stanišića i Ljiljanu Ostojić … Oh boze!) 

Ja u stanu plačem i ne izlazim napolje, a treba da izađem na finale. 
Treba da počne finale, Jovica sa suprugom ode po pehare i onda bum! 

Čovek ne da pehare i medalje, kaže treba da se plati, Jovica mu pokaže račun da su pehari plaćeni a on kaže: “Ovi jesu, ali za zadnje takmičenje meni je Jovo Stanišić ostao dužan 1700dm i dok mi se to ne plati nećete dobiti ni ove. Jovica se vrati na Spens kaže Zoranu, ovaj mu kaže pusti sad to nemamo vremena, posle ćemo kada prođe takmičenje. Da Jovici 1700dm i tako dobijemo naše pehare. Naravno ne mislite valjda da nam je Jova vratio tih 1700dm, pa naravno ne i tako su naši pehari i medalje za to takmičenje kostali 4900 dm! Bilo je tu još svačega ali neću time da vas zamaram jer posle svih tih golgota na samom takmičenju desilo mi se nešto o čemu sam sanjala kada sam prvi put uzela teg u ruke.

Naime Santonja tada izvrsni sekretar IFBB (sada predsednik) morao je da se vrati pre kraja takmičenja. Tada smo bili pod sankcijama i morali smo da mu obezbedimo prevoz do Budimpešte. Zoran mu je prišao i rekao da su kola i vozač (Zoranov tata ga je vozio) spremni. Na to mu je Santonja odgovorio da želi jos jednom da vidi njegovu suprugu, tj. mene. Posle moje kategorije Zoran me pozove i Santonja me pita šta je to što me tera da se tako dobro spremim kada je očigledno da nemam konkurenciju. Odgovorila sam da želim da pobedim samu sebe a to je najteže. Nasmejao se stavio ruku na svoju levu stranu grudi i rekao:”Vi ste moji prijatelji, spremaj se sledeće godine za profesinalno takmičenje.” Bože mislila sam da sanjam! Zaboravila sam i na teretanu i na sprave…. 

Svi se lepo i maksimalno izreklamiraše, islikaše, pokupiše plakete za neke zasluge, pojma nemam koje, a sigurna sam da ni oni ne znaju. Al’ ko to mari. 

A meni ostaše dugovi i blaćenje takmičenja upravo od onih koji su najviše od njega imali koristi. Uostalom kao i mnogi sada, pljuju takmičenja koja im ja organizujem i to na Spensu a ne bioskopskim salama, domovima i školama ( i drugi gradovi imaju sportske centre ali u njima sala košta, doduše ne kao na Spensu ali košta, zato organizuju po bioskopskim salama i domovima kulture, te sale dobiju bez plaćanja) a zaboravljaju da su baš oni ponikli na tim istim koje sam ja organizovala i da su upravo na tim imali proboj u sredstvima javnog informisanja. Slobodno mogu reći da nije takvih organizacija možda bi im slike bile na ponekom kupusnom listu. Uostalom nekima od njih je kupus uža specijalnost. Prepoznače se oni. 

Reportažu tog takmičenja na RTS-u u trajanju od 56 min. koju je radio Jovan Memedović i koji je između ostalog rekao: “Već na samom početku se vidi da će se ovo prvenstvo razlikovati po mnogo čemu od svih dosadašnjih… Svaka čast organizatoru kada je uspeo da dovede ovakve goste…” 

Na tom takmičenju Santonja je obećao Mediteransko i Evropsko, bez obzira na sankcije. I dobili smo ga. Ustvari uzeo ga je Jova i organizovao u Bg. ostalo znate. 

U hotelima “Novi Sad” i “Putnik” , pored onoga sto smo platili unapred, dug je jos oko 6000 dm. Nemam više šta da prodam i opet u “Topiko”. Odgovorni prezadovoljni reklamom i organizacijom i kažu:
“Uradila si više nego što je bio dogovor, jedna je Biserka Šipka i jedan “Topiko”. Sredićemo to”.

Pozovu oba hotela i pitaju da li dug može da se kompezuje kroz meso? Oni naravno odmah prihvate. Da nisu prihvatili, e onda bih stvarno ubila Šipku! To je bilo 28.oktobra ‘94. 

E sad vas potsećam na onaj pasus negde s početka ovog eseja! Dokle je zaista spreman, uz moje aminovanje, da ide kada je u pitanju BB. Eh, da je tu kraj…. Teretanu smo otvorili sa godinu dana zakašnjenja. Kako smo živeli tih godinu dana možete samo pretpostaviti. Znam samo da sam mnogo puta prebacujući i sebi i Zoranu govorila kada bih imala kašikaru digla bih u vazduh sebe zajedno sa teretanom (praznom). Tada me je održavala samo jedna misao ”Proći će i ovo, verovatno ce doći dan kada ću se sa simpatijama i osmehom prisećati ovog perioda”. 

Izlazim na dva profesionalna takmičenja, na drugom gost pozer Naser El Sonbati, a gost komentator Corina Everson. Već smo stigli u halu i Naser stoji, takmičarke oko njega i ja mu prilazim, on preko njih pogleda, ja se smejem, on se smeje i kaže mi “Hello”, na to mu ja kazem “Daj čoveče mani me više engleskog upetljala sam se u njega ko pile u kučine”. Istog trenutka on pomeri one takmičarke i prilazi mi s rečima: “Šipka j….. Pa čuo sam. Pa čoveče ti si fantastična ali nisi normalna došla si na prof. takmičenje bez h…… pa toga više nema ni u amaterskom fitness-u!” 

Puno smo pričali i kasnije na večeri. Kada smo se pozdravljali potpisao mi je svoju sliku i rekao: “Treniraj teško i veruj u sebe, ja verujem u tebe, a ako ja verujem moraš i ti, dođi sledeće godine i j…. mamu. Možeš ti to siguran sam!”.

A Cori Everson je priča za sebe. Ja sam završila nastup a ona nastavila da komentariše i u jednom trenutku nekolicina takmičarki koje su bile u “backstage-u” sa mnom uzviknule su: “Uau!” Aplaudiraju, gledaju u mene i smeju se a ja pojma nemam o čemu se radi. Završilo se takmičenje, Zoran došao na kratko do mene i kaže da je Corina rekla da imam najbolje proporcije i da sam najseksipilnija i najženstvenija takmičarka. Vrati se on nazad a ja naslonjena na zid, umorna i gladna čekam da se sve završi i odjednom osetim ruku na svom ramenu. Okrenem glavu a srce mi lupa u grlu. Corina mi prišla, pružila ruku, predstavila se i pita mene odakle sam. Ja joj se predstavim i ona krene istu priču, tu je ja prekinem i zamolim da govori malo sporije jer je moj engleski loš. Kaže ok, počne polako da priča ali i da demonstrira pa je do kraja čučnula ispred mene i rukama prelazi po mom telu. A rekla je da imam fantastične proporcije, da su mi sve mišićne partije maksimalno urađene, da sam najseksipilnija i najženstvenija takmičarka i da imam “baby face” u odnosu na njih i da nikada ne budem kao one. Tri momka iz njenog obezbeđenja je pozovu, ona me zagrli, poljubi i kaže vidimo se kasnije. Dolazi Zoran i ja mu pričam šta mi se upravo desilo ( a to je bitno jer sam posle moje prve pobede maštala kako sam na Olimpiji i takmičim se sa Corinom) to se nije desilo ali deo tih snova se ipak ostvario. To je upravo ono što često govorim i u svojim emisijama, kada nešto silno želite i tome stremite mora se dogoditi (zašto baš Cori da bude gost komentator? ).U tom trenutku mene neko opet zagrli i ja se okrenem opet ona. Poljubi me u obraz, ja je upoznam sa Zoranom i ona meni opet vidimo se kasnije. 

A sada najvažniji i najsrećniji trenutak u mojoj takmičarskoj karijeri. 
Kraj leta. Vratili se sa godišnjeg i krenule svakodnevne aktivnosti. 

Prva polovina septembra, vraćam se sa gostovanja iz neke tv emisije i usput kupila piće. Izlazim iz kola, a deca i Zoran spremni čekaju na terasi da idemo na piće. Nema problema, ovo ostavljamo za doručak i idemo. Već je bilo jako kasno kada smo došli kući, deca se jedva dovukla do kreveta, a Zoran me pita da li bi sada pili kafu. Što da ne, i on kaže idem dole da uzmem časopis. Mislila sam da ide u teretanu, vraća se i sa vrata mi baca veliki koverat i kaže: ”Ovo je za tebe iz federacije, a u drugoj ruci drži časopis “California Fitness”. Prokomentarišem u smislu bože šta mi sada šalju, takmičenja su gotova sem Olympije, a još je rano za kalendar takmičenja, ugovor i kotizaciju. Otvorim koverat i kada se nisam šlogirala, i sada dok se prisećam pišući imam aritmiju. Unutra poziv za Olympiju i ugovor koji je promoter već potpisao samo još ja i da pošaljem nazad. Znači celu noć nismo spavali, to je bila najduža neprospavana noć u mom životu. Usledilo je telefoniranje, naime Zoran je zvao sve naše prijatelje da sa njima podelimo našu sreću i uspeh, što da ne, jer i sam nastup na Olympiji je ogroman uspeh, ne sluteći da ih od tog momenta više nećemo imati (mislim prijatelje). Posle te noći i svih godina koje su usledile gotovo svakodnevno sam bila u situaciji da osetim na svojoj koži onu narodnu “Sve će vam oprostiti ali uspeh nikada”. 

Ms. Olympija se održava 28.oktobra ’98. Imam samo 39 dana za pripreme. 
Mesec dana priprema za takmičenje lokalnog karaktera nije dovoljno, a ja sam toliko imala za “Ms. Olympia”. Ali sa kvalitetnom formom koju imam svih ovih godina svih 365 dana u svakoj godini to nije i nemoguće. E to je bio mesec dana najkrvavijeg rada u mojoj karijeri, ponekada mi se činilo upravo ono s početka priče da povremeno umesto znoja curi krv. 

Ja nemam ama baš ništa, nisam čak ni izlazila te godine na takmičenje. Ali imam strašan motiv i neverovatnu gotovo životinjsku snagu da istrajem i već u 5 ujutru sam bila u teretani. Odradila kardio, malo jela, i odmah krenula sa treningom, pa drugi uveče i tako svaki dan. 

Sada moram da se vratim par meseci unazad.
Naime, jedan gospodin koji je dolazio u teretanu sa svojom suprugom i prijateljima nekoliko puta me pita da li su to stvarno sve moji pehari i da li imam neku stipendiju ili pomoć od grada, pokrajine, države, sponzora… Ja se na sve to slatko nasmejem i kažem nemam ja ovakva leđa samo od treninga nego i od rada, podmetnem leđa, radim, zaradim i finansiram. Jedno veče priđe on meni sa papirom i olovkom i pita me koje sam titule osvojila. Pomislim, bože evo ga sad i ovaj, i on će da mi sipa so na ranu, i kažem mu da to uopšte više nije važno. I sada razgovor teče otprilike ovako: 

- Pa nemojte tako ja hoću da vam pomognem. 
- Kako će te vi da mi pomognete? 
- Pa mora grad da vam pomogne, a ja sam predsednik skupštine, dr. Filipov (sada je on ambasador u Sloveniji). Ja se čoveku izvinim (bila sam zatečena) zahvalim i kažem da ću se javiti ako bude bilo potrebno. 

E, kada sam dobila poziv, ja ga nazovem i kažem sada imate priliku da mi pomognete. Pozove me da odmah dođem u gradsku skupštinu, ja odem i on predamnom pozove g. Živkućina, tadašnjeg gradskog sekretara za sport i kaže mu da ću ja sada doći u gradsku kuću i da mi se obezbede sredstva za takmičenje. Dođem ja i onda krene priča šta, kako, koliko i ja na sve to tražim samo 15 000 dinara, toliko je koštala povratna avionska karta iz Budimpešte do Praga. Obeća on meni, prolaze dani, ja treniram, niko me ne zove i opet ja odem a Živkućin će meni: ”Znaš za BB se ne odvajaju sredstva, para sada nema, pozajmi od nekog pa ćemo videti kasnije da ti damo pa ćes vratiti dug…bla…bla… Gledam čoveka i neverujem, ni sada mi nije jasno kako sam se suzdržala da ne kazem sve ono sto sam tada mislila. Rekla sam mu samo deo toga, ali ni to nije za ovaj tekst. 

A onda i “Nato”. Kažu bombardovaće nas u oktobru. E j…..! Ima li još nesto? 
Sada se ja zainatila i treniram. Ne znam da li će nas bombardovati, da li će granice biti zatvorene, da li ću moći da izađem iz zemlje, da li ću naći pare za put, nemam hranu, nemam preparate, sve što sam tada imala je potpisan ugovor sa promoterom koji ako ne ispostujem sa sobom povlači stravične konsekvence i neverovatnu volju da uspem… I uspela sam! 

Briga mene ja treniram kao da sam na Novom Zelandu, a ne u Srbiji, kod mene ni brige ni pameti! 
Ja idem na Olympiju i tačka! 
Na pijaci kupujem pileća prsa i jaja , a ljudi džakove brašna šećera, ulje…
i tako sretnem čoveka iz obezbeđenja Spens-a i on mi kaže: 

- Kakva jaja, pileća prsa…. Je si li ti normalna vidiš da će da nas bombarduju, j….. Olimpiju, kupuj ulje brašno...! 
- Šta da radim čovece sa tim, da li si ti normalan. Vidi ja imam dve ruke i dvoje dece, ako počne bombardovanje jedno dete za jednu a drugo za drugu ruku, neću sigurno na leđima nositi džakove brašna! 
- Šta ćeš jesti? 
- Pa kupuješ ti, ako budem morala ja ću da ti otmem deo. 
- E ti stvarno nisi normalana. 
- U pravu si. 

I znate šta sam dobila, e pa dobila sam celu litru tečnih aminokiselina i kutiju kreatina od “California Fitness”-a i hvala im, od mojih nisam ni to, u stvari lažem, bila sam te godine gost na Evropskom prvenstvu i naš savez nije eto imao para da plati moj nastup, ali za Šarčeva su imali, valjda siromah čovek nema pa da mu pomognu, (nije on siromah nego pametan čovek sve što je postigao koštalo je i previše pa nije lud da im daje na dlanu kao Biserka jer da je to lako svi bi oni bili Šarčev i Šipka) ali će kao meni pomoći oko vize koju ću ja da platim. E baš im hvala što su se toliko trudili. 

I znate šta niko me ni jednom nije nazvao da pita čisto iz kurtoazije, kako idu pripreme, da li mi nešto treba, mogu li da mi pomognu, jedini čovek koji je dolazio da me vidi, koji je sakupljao po fiokama preostale preparate, (naravno to sam platila) ali dolazio je, divio se mojim leđima, ohrabrivao me, je Holi Vladimir! I sad mu poručujem ako ovo bude čitao: “Hvala ti Holi, puno su mi značile one ispijene kafe kod mene i razgovor i tvoje divljenje mojoj formi. To mi je, između ostalog davalo veliki podsticaj da izdržim do kraja.” 

Otišla sam bez ijedne reči podrške . Danima sam putovala, spavala na žel. stanicama do polaska sledećeg voza na ručnom frižideru u kom je bila hrana za punjenje, ali frižider se davno otopio te se i hrana pokvarila. Ma kakvo crno punjenje, samo da izdržim i dođem već jednom u taj Prag kao da putujem nojevom barkom u Australiju. Ali nisam ni pomišljala da odustanem ( a ne kao neki veliki sadašnji šampioni zbog kojih se prekida takmičenje na prvenstvu Srbije… Idi!!! Kakva konkurencija, pa im se kategorija ubacuje preko reda jer gube formu, jaka forma a i bilder koji traje samo par sati). 

Dođoh ja napokon i u Prag. Spavam u privatnom smeštaju, jednu noć u jednoj kući, drugu u drugoj, sve puno, samo eksluzivni hoteli imaju još po neko mesto ali noćenje po osobi 570$! 

Na sastanku sa Vejnom i sudijama, Vejn se obrati takmičarkama ukoliko ima grešaka u ličnim podacima da se javimo kako bi se to ispravilo. I naravno imam ja, to što su napisali Berska umesto Biserka ne smeta mi ali to što pored mog imena stoji USA a ne YU e to mi smeta. I pored ubeđivanja Italijaskog i Nemačkog sudije da to ostavim tako, neću ja i tačka. Dođe sudija zadužen za ispravke kod mene i sada ja njemu spelujem ime i prezime i kažem da je moje prezime u prevodu “Bar”. E tek tog smeha! 

I moram da vam kažem da sam dostojanstveno predstavljala našu zemlju, a pozirala sam uz Devetu Betovenovu simfoniju ( možda bi bilo prikladnije da sam uz šopenovu “Tugu”). Kada su me najavili a odmah zatim izgovorili Jugoslavija neverovatan aplauz je bio u publici, zaista prave ovacije i svo vreme sam imala ogromnu podršku publike, a muziku uopšte nisam čula, ne zbog aplauza već od otkucaja srca, mislila sam da ce izleteti, ma pulsiralo mi je i u usima. 

Kako sam tiho otišla na Olimpiju tako sam se tiho i vratila. Niko me nije ni pitao čak kako sam prošla, verovatno su mislili da sam se visoko plasirala pa bi ih to jako pogodilo, već su čekali da vide rezultate na sajtu IFBB. 

Ni u tom sazivu uo BBFSJ a ni u sledećem nikada niko od tadašnjih zvaničnika nije ni spomenuo ni moju profesionalnu licencu, ni nastup na Olimpiji, najprestižnijem profesionalnom takmičenju (vrh, brate!). Kada bi nabrajali naše profesionalce pominjali bi Šarčeva, Nasera i Kabova koji je Makedonac, ali ne i mene! Sreća njihova što su preko pa se kunu u njih, zarad sitnih ličnih interesa. A šta im misle, ne daj boze! 

Sve to je bolelo, i to jako, ali im nikada nisam to rekla iz razloga što je njih bolelo mnogo više! Prošlo je i više ne boli! Njihov bol je prisutan i dalje! 

Svi oni moraju da shvate, a sigurna sam da neki i shvataju da gledati i učestvovati na Olimpiji su dva dijametralno suprotna pojma. Samo mali broj srećnika sa ovih prostora (mogu se izbrojati na prste jedne ruke) imalo je tu sreću da gleda Olimpiju, a samo sam ja jedna jedina koja je nastupila. To mi nikada nisu oprostili! (pogledajte domaće časopise o BB, da li me ima u njima, naravno ne, ali u američkom Flexu i Muscule Fitness-u da. Sve vam je jasno.) 

Tim takmičenjem ja sam ostvarila zaista sve svoje i one najhrabrije snove. 

Njima želim mirnu noć i slatke snove, ali čisto sumnjam da će to imati jer sam ja za sve one koji osporavaju i nipodaštavaju moj uspeh, noćna mora i nedosanjani san. 

Bilo bi jako nekorektno kada ne bih pomenula sadašnjeg predsednika SSBBFBFIA gospodina Gorana Ivanovića. Na insistiranje njegovo i Ljubiše Juzbašića, prihvatila sam članstvo u UO saveza.

Gospodin Goran Ivanović je obrazložio prisutnima na skupštini da on ne može da zamisli da bude predsednik saveza u kome nema jedne Biserke Šipke. Ali on je uspešan biznismen, a samo takvi mogu da vam priznaju uspeh. 

Do vrha je teško stići, ali mnogo je teže tamo i ostati! 
Ms. Olympija je održana 28. oktobra 1998.godine. 
Sa tim takmičenjem nije prestao moj kontakt sa BB naprotiv. 
Kao što rekoh radim kao personalni trener u svom fitness centru “Šipka”, 
koga još ni posle 16 godina nisam završila. Mogu reći da je već i treća generacija uključena u njegov rad i izgradnju, pa mi se ponekada čini kao da zidam skadar na Bojani. 

Od 1999. godine na tv “Kanal 9” vodim autorsku emisiju “Kultura tela”.
U svom centru sam držala predavanja iz oblasti BB i fitness-a studentima “Tims-a” i četvrtoj godini dif-a, usmerenje fitness. Napisala sam nebrojeno tekstova iz oblasti BB i fitness-a. 

Održala nekoliko seminara i uvek se rado i bez ikakve nadoknade odazivala na iste. Učestvovala u tv duelima i okruglim stolovima, gde sam uvek sa uspehom odbranila BB kao sport ili kako je čak i Duci Simonović u jednoj zajedničkoj emisiji rekao da je ovo čime se bavi Biserka Šipka umetnost, a ne sport (složiće te se da je bolje i umetnost nego “Sport kao zločin”). 

Često u sali na pitanje čime se bavim odgovaram “Primenjenom umetnošću”. 

Organizovala mnoga takmičenja : 
- 1994. Državno prvenstvo 
- 2000. Državno prvenstvo (opet 28. oktobar) 
- 2006. Državno prvenstvo 
- 2007. Kup Srbije 
- 6 prvenstva Vojvodine i 3 otvorena kupa 
- formirala BBF savez Vojvodine
- član sam upravnog odbora Pokrajinskog zavoda za sport 
- u UO SSBBBFFIA sam predsednik sudijske komisije 

Zašto sam naglašavala 28. oktobar? Prosto mislim da sam sudbinski vezana za njega. Evo zašto. 
28.oktobra 1994. organizovala najbolje i najače takmičenje koje me je dovelo do finansijskog kraha i ostavilo bez sredstava za život narednih godinu dana, moje oproštajno takmičenje od amaterskog BB i otvaranje vrata svetske elite u BB profi linceca! 

28.oktobar 1998. godine nastup na “Ms Olimpia”! 
28.oktobar 2000. godine organizovala Državno prvenstvo i tada napravila presedan: kao organizator na binu pozvala i dodelila priznanje svojim prijateljima koji su dali dobrovoljni prilog (slobodno tako mogu da kažem) da bi pomogli meni jer sam ja tada pomogla, kao i mnogo puta ovom sportu i upravnom odboru čiji nisam bila član, a pre svega sam pomogla čoveku koji je bio tadašnji predsednik saveza misleći da pomažem svom prijatelju kome bih do tada da je bilo potrebno i bubreg dala. 
Tog 28-og oktobra sam nesvesno ušla u koliziju sa celim upravnim odborom, a moj “prijatelj” zapoceo kampanju protiv mene. I to sve iz zahvalnosti što sam im organizovala Državno u roku od 15 dana i spasila ih blama, jer bi ta 2000-ta bila upamćena kao jedina godina bez Državnog prvenstva i to sa tek novoizabranim UO. I to bi trebali da znaju ovi hibridno proizvedeni nazovi šampioni koji kritikuju takmičenja u Novom Sadu, a neki su toliko jadni da kritikuju a ne znaju ni koje organizator. I da ne zaboravim, o tom takmičenju tekst iliti reportažu napisao je Boban Lazić, koja nikada i nigde nije objavljena ali sledeće takmičenje u Kučevu 2 ili 4 strane u domaćem “Flex-u”! Toliko o prijateljstvu ali ima u tome i nečeg pozitivnog-ostao mi je bubreg! 

Pod mojim nadzorom su trenirali: Ksenija Mijatović-Ivanović, njena sestra Sanja ( Sanji je Boris bio trener), Jelena Alimpić-Baćić, Robert Čoban, miss Svetlana, Li men, Slađana Ivanišević.. 
Mnogima iz našeg sveta, sveta BB sam pomogla na ovaj ili onaj način. Nekog zaposlila, nekog upisala na fakultet, zatim savetima, treninzima, davanjem svojih ličnih stvari za takmičenje, poput kupaćeg ili obuće, smeštaja u svom domu, prevoza itd. 

Imena neću spominjati jer sam to radila iskreno i iz najboljih namera, a ne da bi mi dizali spomenik. 
Ali simptomatično je to što me blate oni kojima sam najviše pomogla, čak me i izbegavaju, verovatno zato što ih podsećam na veoma loš period njihovog života.
Njihove pisanije i opaske me ostavljaju potpuno ravnodušnom, jer se držim one: da nije važno šta je već ko je rekao! 

A rekli su :

- ona je brend YU BB i institucija - prof. Dr. Zoran Milošević 
- ona je žena koja je najviše uspela u muškom sportu - dr.Dušan Dačić 
- ona je ikona body buildinga - Zoran Stojić, selektor

Osvrnuću se samo na još jednu moju funkciju, predsednika sudijske komisije. Najteže, najodgovornije i najomraženije komisije. Svi koji gube imaju pravo da se ljute i po pravilu uvek su krive sudije. Od kada sam ja na ovoj funkciji i sve dok budem bila na njoj pobeđivaće samo najbolji, bez obzira ko su, i iz kog kluba dolaze! 
Nema i neće biti favorizovanja pojedinaca, zaštićene vrste kao belih medveda, niti poklanjanja prvog mesta nekom iz straha da ne pravi probleme. Sudije koje odaberem moraju posedovati četiri veoma važne karakteristike: znanje, objektivnost, moral i …. ! Takvih je malo ali ih ima i samo takvi će moći da sude! Bez obzira što ih ima mnogo sa sudijskim knjižicama (verovatno više nego takmičara), jer su u prethodnom periodu knjižice deljene bez ikakvog kriterijuma, i sestrama i ženama, svastikama ljubavnicama, prijateljima i poltronima. I sada oni koji su navikli da pobeđuju nezasluženo, zbog nekog “dila” ili nesportskog ponašanja, zbog nekih je čak žrtvovana reprezentacija (“dil” sa Egipćanima!) kritikuju trenutno suđenje! Sramota! 

Kao predsednik sudijske komisije sedim za stolom i sudim zajedno sa svojim sudijama, a ne kao prethodnici pokupe sudije bez ikakvih kriterijuma i iz publike posmatraju takmičenje, da bi na svaku opasku na račun suđenja rekli da nemaju pojma jer nisu oni sudili. E takvi ne poseduju ni jednu od one četiri karakteristike, a posebno onu četvrtu!

Njih niko nije prozivao jer su anonimni, ali kada prozovu Biserku Šipku to ima odjeka. I samo neka prozivaju to mi baš imponuje. Te prozivke su samo još jedna potvrda da je suđenje bilo na nivou! A kako to znam? Pa jednostavno, po tome ko proziva sudije! 

Bez obzira na sve, to su samo neke sitnice koje prate svakog koje najbolji. Svako ko otskače od proseka u svom poslu susreće se sa ovakvim pojavama. Meni je BB priuštio mnogo zadovoljstva i sreće! Više nego i jedan drugi sport kojim sam se bavila. 

Imam 49 godina i savršeno telo, savršeno zdravlje, kako fizičko tako i mentalno. Izuzetno visok nivo samopouzdanja, samokontrole i samodiscipline. Na pitanje poznanika sa kojima se duže ne vidim: ”Da li ti uopšte staris?”, odgovorim: “Starim, ali ne propadam!” 

Upoznala sam mnogo divnih ljudi, stekla veliki broj drugara i nekolicinu velikih i pravih prijatelja! 
I sve sam to uspela zahvaljujući savetu koji mi je dao moj tata i ja ga svima toplo preporucujem: 

“Nikada nemoj gubiti veru u ljude, ma koliko te neko razočarao. Moraš znati da postoje i oni zbog kojih moraš verovati. Život ne traje tri dana , već mnogo duže, zato su ljudi potrebni jedni drugima. Nemoj se prijateljima obraćati samo kada ti ne ide, sa njima treba pre svega da deliš svoju sreću i radost i da im se nađes uvek kada si im potrebna!” 

Poslednje pitanje u prvom intervjuu pre desetak godina koji je samnom radila Jelena Bačić bilo je: “Na kraju ovog razgovora ti si ostavila utisak srećne i zadovoljne žene. Da li je to stvarno tako?” 

Da. Ja sam zaista srećna i zadovoljna, ali pre svega zbog svoje dvoje divne dece, Zorana i Boris su moja najveća ostvarenja, moj najveći uspeh i nijedna medalja i nijedno priznanje ne može se meriti sa njihovim osmehom, čvrstim zagrljem, poljubcem 
i nežnim recima “debela moja.” Jedna sam od retkih mama koja se ponekad otkači u društvu svoje dece u noćnom provodu 
i to na njihov poziv, a ne na moje insistiranje. Moram priznati da mi to lakše pada nego pomoć oko domaćih zadataka.

Naravno, imam i svoje hobije. Minimum 80% svoje gardarobe šijem sama, ali pecanje prosto obožavam. Za mene sezona traje svih 12 meseci, pecaroški pribor ne vadim iz gepeka. U sezoni ustajem u tri ujutru i u većini slučajeva idem sama. 

Mozda iz ovoga niste saznali sve što ste hteli, možda ste očekivali neki sistem treninga, neki savet iz oblasti nutricizma….. Ja takve stvari ne radim na ovakav način, jer to što bih napisala ne bi se mnogo razlikovalo od onoga što su mnogi drugi pisali. Verujte, trening je jedna veoma kompleksna nauka. Moj cilj je da vas naučim kako da sami izgradite svoj sistem, slušajući sopstveno telo. 


“Hvala ti za svaki momenat naše tuge i sreće što si bila uz nas. Hvala ti 
za sve trenutke druženja i smeha, jednom rečju: hvala ti što postojiš !!!“


”Volimo Te” - Gane i Seka (Jovanović Negovan–Gane, višestruki
prvak Države, šampion Balkana, vice šampion Mediterana u Bb)